Slučajne namere

1

Gledam kako joj on predaje buket crvenih ruža. Ona se zadovoljno smeje, pruža ruke ka njemu i grli ga. Grli i on nju, vidi se da oboje uživaju. Nedugo zatim je odvaja od sebe da bi joj predao ruže koje ona prihvata srećno. A onda su se poljubili. Gledala sam romantičan poljubac između dvoje ljudi na brodu koji samo što ne isplovi. Ta atmosfera kojoj prisustvujem se ne glumi, ispred mene je dvoje zaljubljenih ljudi. Izgledaju prelepo, moram da priznam iako me srce boli. Devojka na brodu treba da budem ja jer imam to pravo. Ono tamo je moj dečko, te ruže bi trebalo da budu namenjene meni, ali ništa od toga nije moje.

- Deluju obuzeto jedno drugim – progovara neko pored mene i okrenem glavu na levu stranu.

Nisam se uplašila, bila sam radoznala.

- Pesnici bi opisali to kao ljubav – kaže ravnim tonom i okreće glavu ka meni.

Obrisala sam jednu suzu rukom, nisam ni bila svesna da plačem.

Gledala sam neko vreme u ovog nepoznatog muškarca pitajući se zašto je ovde. Ne deluje srećno, ne deluje ljuto, prosto kao da je neki poznanik u dugačkom crnom kaputu.

Izvukao je maramicu, što me je iznenadilo jer nisam znala da muškarci i dalje nose maramice. Da je neki starac pa i da razumem, ali nije bio. Bio je to čovek u srednjim godinama, privlačnog izgleda i nedokučivog pogleda iza tih plavih očiju.

- Hladno je za isplovljavanje – dodaje.

Ta rečenica me je malo nasmejala tako da sam se vratila u stvarnost i prihvatila njegovu maramicu.

- Mislim da im vreme nije važno – kažem pa obrišem lepo svoje lice.

- Trebalo bi da bude jer će se oboje razboleti. Neodgovorna je, što i nije iznenađujuće – malo se namrštio pa se okrenuo ka brodu.

- Poznaješ je – zaključim.

- Kao i ti očigledno njega – kaže mirno.

- Da – izdahnem.

- To je moj dečko Ijan – priznam.

- Moja, po svemu sudeći, bivša verenica Klara – kaže bez emocije, za razliku od mene.

- Žao mi je – bila sam iskrena.

- Zašto? – pita me i okreće se ka meni.

- Zbog toga što te vara.

- Nije me briga za to.

- Am... - zbunila sam se.

- U tom slučaju biće lakše za tebe – izgleda da je ne voli.

- Neće.

- O... – sad sam zbunjena još više.

- Ne razumem.

- Poslala mi je poruku da prekida naš dogovor, odlazi.

- Oni odlaze? – nisam to znala.

- Ne znam da li odlaze noćas ali... – zastao je i izvadio svoj telefon. Malo je pročačkao pa mi ga pružio.

- Izvoli.

Uzmem telefon i krenem da čitam poruku od Klare Rivas.

Konrade, pišem ti ovu poruku jer nemam hrabrosti da se suočim lično sa tobom. Znam da te moje reči neće povrediti emocionalno, ali mi je žao što će ti napraviti štetu. Pokušala sam, zaista jesam. Ugovor je bio zaista velikodušan i mislila sam da ću moći da živim tako dok se ne dogodi ta magija među nama. Čekala sam, jednu godinu, čekala sam svakog dana, ali magije nije bilo, kasno sam shvatila da ti nisi želeo magiju, želeo si samo ženu na papiru, kao što si mi i rekao. A onda se dogodilo čudo, upoznala sam nekog sa kim sam osetila magiju i nisam želela da ostanem bez tog osećaja. Znam, nije pošteno što te ostavljam mesec dana pre venčanja ali ako to ne uradim sad znam da neću moći kasnije, zato odlazim. Molim te ne traži me, i ne pitaj me ko je on jer zajedno odlazimo što dalje odavde. Bićeš ti dobro, znam da hoćeš. Ko zna, možda i ti upoznaš svoju srodnu dušu ukoliko odustaneš od tog ugovora.