Niko kao ona (Nadežda & Konstantin)

8

"Rekla si Konstantinu da Teo ima mali penis?" smejulji se Taša dok ulazi u svoju kuhinju ostavljajući Koleta samog u dnevnoj sobi da se nervira i gunđa. "Zlobnice jedna, taj neće prestati da gunđa sledeća tri meseca."

Nasloni svoju seksi guzicu na mali trpezarijski sto i pogleda me tim svojim krupnim zelenim okama kao da mi čita misli. I znam šta misli. Pita se zašto sam od nje krila šta se dešava između Koste i mene, ali ni sebi samoj nisam mogla na prvu da priznam sve što osećam prema njemu. Kako bih to sve priznala njoj? "Ne, on je meni rekao da te je prethodni put kad je došao ovde zatekao pod nekim užasno ružnim tipom koji ima užasno mali penis. Samo sam rekla prvo ime koje mi je palo na pamet."

"Izazvala si pravu reakciju sele." reče pa ispruži ruke prema meni pozivajući me u zagrljaj. I čim me svije u svoje naručje znam da nije ljuta na mene. "Nemoj više da kriješ stvari od mene." bolno kaže. "Uvek i u svemu sam bila tvoj saveznik i uvek ću i biti. A Konstantin je jedina osoba na ovom svetu kojoj verujem i za koju mogu da garantujem da će ti pružiti samo ono najbolje i ono što zaslužuješ."

"Znam Tašo.." postidim se u momentu. Nikada nisam krila stvari od Nataše. Neda i Veronika su bile drugačiji tipovi osoba i od njih sam mogla sve i svašta da sakrijem, ali Nataša je neko ko apsolutno sve primeti. I za Natašu sam najviše vezana. "Stidim se toga što sam ti to prećutala ali nisam znala kako da to priznam na glas. Tu je bio i Kole s kojim sam vodila ozbiljan rat oko svega što se desilo..."

"Ne tuguj." zasmeje se. "Nisam ljuta na tebe ali mi je u neku ruku zaista krivo što nisi imala poverenja u mene. Ti si moja mala sestrica, uvek si mi sve pričala i zato mi nije bilo jasno zašto si sakrila ovo od mene." odvoji me od sebe, uhvati me za obraze i poljubi me u čelo. Time znam da mi je ova malena laž oproštena i da smo tu temu ostavile iza sebe. "Ali me jako zanima kakav je Kolence na delu."

"I kakav penis ima. Najverovatnije." prekinem je i nasmejem se dok nam razvrstavam hranu po tanjirima.

"Penis ko penis, ne može da bude lepši od drugih. Ali može da bude veći ili manji. Tako da me zanima koliki mu je." slegne ramenima. Ispred Nede i Vere bilo bi mi neprijatno da pričam ovako, ali ispred Nate to nije slučaj. I ni najmanje mi nije glupo i bezveze da joj ispričam sve što je zanima.

"Posle Tašo." namignem joj i ućutim kada čujem njegove korake koji su postajali sve glasniji. Uskoro se pojavio na vratima sav predivan i moja pribranost je opet odlutala skroz negde u stranu što oboje primete. Zato me Nataša odgurne prema njemu i nastavi da radi to što sam do sada radila ja. Konstantin mi kažiprstom pokaže da dođem do njega što i učinim. Baš kao da sam tu da uslišim svaku njegovu želju i baš svako naređenje. "Izvolite gospodine?" naslonim ruke na njegova prsa i čim spusti ruku na moj obraz trnci mi prođu telom. Dođavola i on! Naslonjen jednom rukom na ragasto spusti glavu na niže i snažno me poljubi. Kao da mi time poručuje da sam samo njegova i da svakog Tea mogu samo da otpišem i zaboravim.

"Jesi li me izogovarala sa ovom alapačom dušo?" Taša mi se zasmeje iza leđa a ja osetim kako sva crvenim. Ne uspem da izustim ni slovce pa samo odmahnem glavom. "Čudo da nije navaljivala kako ume." kaže odmahujući glavom.

"Posle ću. Ne brini se ništa zete." ležerno kaže dok postavlja tanjire na sto. Kosta se tome nasmeje i još jednom me slatko cmokne i udari me po dupetu. Ispred Nataše. Koja na to poče zviždi. "Budeš li mi povredio sestru Karadžiću... odseći ću ti kurac i.."

"Lakše malo Nataša. Nismo kanibali." pomalo zgroženo joj kažem. I ja imam sve predispozicije da u nekom momentu svog života postanem sociopata, ipak mojim venama teče krv Dunđerski i Petrović, ali ova devojka... ona je sjebala i svog oca a mog ujaka Artema.

"Imaš sreće što Nađu tvoj mali kurac usrećuje. Inače bi ostao bez njega prvom prilikom." izignoriše me i svejedno kaže to što je naumila. Pogledam u Konstantina koji je ozbiljno klimnuo glavom prećutno sklopivši neki dogovor sa Natašom. Njihova veza je neobjašnjiva svima nama. Nataša i Vladimir, njen brat blizanac, su isto godište kao Konstantin. Išli su u isto odeljenje u osnovnoj školi, svo troje, kasnije u srednjoj Vlajko se odvojio od njih i upisao Tehničku školu a njih dvoje medicinsku. Čitavu srednju školu proveli su zajedno u istoj klupi, i otkako se poznaju imaju jezik koji samo njih dvoje razumeju a mi obični smrtnici stojimo po strani kada se oni uhvate razgovora. I čak iako se stalno međusobno prozivaju, znam da bi moja sestra dala život za mog dečka i obrnuto. Oni su definitivno srodne duše u tom prijateljskom smislu i drago mi je što su takvi. Drago mi je što imaju takav odnos. Jer sam ja pre svega nekoliko meseci imala isti takav odnos sa Varjom. I znam da takva osoba znači apsolutno sve na ovom svetu.  

"Hajdemo da... uh.." žacnem se pošto me preseče neki neobičan bol u donjem stomaku.

"Jesi dobro ljubavi?" momentalno me zgrabi za ruku i povede prema stolu smeštajući me na stolicu kao da to nisam mogla i sama da učinim.

"Stomak me zaboleo. Dobro sam." bacim pogled na kalendar i shvatim da je datum visok. Uskoro treba da dobijem.. "Treba da dobijem za koji dan." kažem Nataši koja je čudno podigla obrvu i još me čudnije pogledala.

"Sigurno je to? Da te nisam ja povredio?" zbunjeno govori i tako mi je presladak. Pojela bih ga.

"Nisi." poljubim mu dlan. "Hajde sad da jedemo, umirem od gladi." oboje se nasmeju pošto obližem usne gledajući u Karađorđevu šniclu i pomfrit pred sobom.

"Posle jela ću morati da vas napustim drage moje dame." kaže Kole i momentalno se rastužim što oboje primete. Pomiluje me po glavi pa nastavi. "Moram do Industrije inače će onaj vaš brat kreten da me razapne negde u Mirijevu gde nema žive duše da me spase." klimnem glavom jer znam da je neko sranje na pomolu kad god Nik i Kole trče u Industriju.