Daj mi ruku

4

Ono što se sinoć dogodilo između mene i Dylana ostavilo je neizbrisiv trag na celo moje biće. Da, neki bi rekli da je to samo seks, ali nas dvoje znamo da je to mnogo, mnogo više. Da će taj čin ljubavi promeniti toliko toga između nas, da će promeniti nekoliko života i da ništa više neće biti isto. Ja nisam ona koja će glumiti ljubavnicu oženjenom muškarcu, nikada to ne bih bila, zato sam svo ovo vreme izbegavala kontakt s njim, verujući da ću tako pobeći od naših osećanja i da će sve to prestati. Ali nije. I dajući se jedno drugom prošle noći oboje smo potpisali i stavili pečat na sve što će se dalje dogoditi. Ja znam da ću nakon ovog dana reći zbogom Chloe Green Brownin, da se više nikada neću vratiti u ovu kuću, jer nikada ne bih mogla nastaviti raditi ovde znajući da sam sada još više, ma šta više, da sam potpuno i ludo zaljubljenja u njenog muža.

A, nje od jutros nema u kući, Vilma kaže da je čula da je vikala na gospodina kasno sinoć, ali kratko je trajalo, zatim je čula lupanje vrata i od jutros je samo nazvala da proveri jesmo li svi stigli na posao.

Sklopim oči i izdahnem, nadam se da joj nije sinoć odmah rekao, jer danas će mi onda verovatno biti dan iz pakla. A, Badnjak je i Božićne melodije odjekuju kućom, šareni ukrasi i prekrasno uređeni svečani stolovi odašilju onu posebnu vibraciju, a to deluje na čoveka tako dobro da mu u glavu usađuje samo srećne misli. Znam da ću ovu noć provesti sama, ne pada mi to toliko teško, grad je živ, prošetat ću, a onda se opustiti u svom toplom domu i moliti se da od danas sve krene kako treba. Nakon praznika potražit ću novi posao, a dok se to ne dogodi nadat ću se Božićnom čudu, nečemu što će mi ostvariti jednu jedinu želju koju u srcu čuvam zadnje dve godine.

Automobil se zaustavi ispred ulaza, Dylan prvi uđe noseći vrećice i kutije s poklonima, a zatim i ona okrećući očima i nabijajući štiklama po pločicama. Dylan me pogleda i pozdravi, uzvratim, a ona nabaci neku umetnu facu i osmeh.

– Je li sve spremno Anika?

– Pa... jeste. Mislim, nisam ja glavna za organizaciju, ali spremno je.

– Gosti će uskoro početi dolaziti, pomozi Dylanu da stavi poklone ispod jelke, i pošalji mi Ginu da mi pomogne da se spremim. Domaćica danas mora izgledati spektakularno. Nije da ne izgledam uvek tako, zar ne mužu najdraži? – Dylan je samo pogleda bez da odgovori, ona slegne ramenima.

– Ja ću.. samo... – promumljam pa uzmem nekoliko kutija iz Dylanovih ruku i stavim ih pod jelku. – Vilma je rekla da je čula svađu sinoć. Jesi li joj šta rekao?

– Ne. Danas ću kada gosti odu. Ono sinoć je bila njena uobičajena dreka jer nisam došao kući kada je ona želela da dođem. Shvataš li sada zašto mrzim ovog sebe?

– Dylane? – ona ga pozove naslanjajući se na rukohvat stepenica. – Dođi da izabereš odelo molim te, moraš se spremiti. – Odmahne glavom, i lagano mi namgne.

– Još samo malo.

* * * *

Uzvanici pristižu na ručak obučeni u najlepše svečane toalete, konobari postavljaju delicije na stolove i sve ovo izgleda kao na onim Božićnim filmovima koje gledamo svake godine na televiziji. Sviđaju im se dekoracije, uživaju u kuvanom vinu sa klinčićima i cimetom, a onda se domaćica spusti niz stepenice držeći pod ruku svog muža. U crvenoj haljini koja više otkriva nego pokriva, sa sjajnom krunom na glavi i preterano naglašenom šminkom dobije aplauz od prisutnih. Dylan pozdravi goste blago klimajući glavom, pa kada siđu ona se razleti prema svima sve vukući njega za ruku. Nikada se nije tako ponašala, a u ovu kuću je i prije dolazilo puno ljudi. Kao da želi nešto da dokaže ili da im pokaže koliko se ustvari ona i njen suprug vole i obožavaju i da su srećan bračni par.

Mi svi se zgledamo, nikome ništa nije jasno, a onda prekinemo promatranje i uhvatimo se svako svog posla. Poslužuje se piće, predjelo i glavno jelo, a nakon deserta svi se ustanu i prebace u veliki salon pa krene neki lagani ples uz Božićne melodije.

Povučemo se u kuhinju i počnemo sređivati da ostane što manje posla kada se svi raziđu, da bismo i mi mogli svojim kućama i provesti ovaj dan svako na svoj način i uz nekoga svoga. Vilma uđe unutra pozivajući nas sve u salon jer gospođa Brownin želi svima dati Božićni poklon. Iskreno se šokiram time, jer proše godine to nije uradila, a od kako sam ja u ovoj kući zaposlenik pokloni se nisu delili, nego se Franck za to pobrinuo povećavajući nam malo stanje na platnoj listi. Nakon što se svi po ko zna koji put danas zgledamo ostavimo sve što radimo i krenemo za Vilmom u salon.

– Evo ih. Svi su tu. – Chloe stoji na sred salona, Dylan sa strane sa gostima. – Moji zaposlenici. Ljudi bez kojih ova vila ne bi bila ovako prekrasna i sjajna. Ljudi koji se svakoga dana brinu da sve blista, da se Dylan i ja osećamo kao princ i princeza u ovom našem dvorcu. Mislim da ove godine svi zaslužuju poklon, i to onako pravski, svako po zasluzi.

Pogledam u Dylana, on slegne ramenima.

– Kao ono što jesam, a to se vidi i po mojoj kruni, zar ne... – kaže, a svi gosti se nasmiju i potvrde – ja ću evo podeliti poklone svima. – Uzme nekoliko kutija sa poda ispod jelke pa krene redom. Svako je dobio šarenu kutijicu zavezanu mašnom druge boje, a moja je nekim čudom crna. Neobično za pakovanje prazničnog poklona, i nešto mi se u dnu stomaka okrene.

– Pa, šta čekate, otvorite svoje poklone! – krene šuškanje mašni i otvaranje, pa kako ko pogleda u kutiju, pogleda u nju, pa u sve nas. – Baš kako sam rekla svakom onako kako je zaslužio. Anika, šta čekaš otvori ti svoj! – progutam teško, vidim da nešto ovde nije u redu, ali moram otvoriti nemam izbora. Skidam mašnu i otvaram pa kada pogledam unutra samo sklopim oči.

– Sviđa ti se poklon Anika?

– Šta je ovo gospođo Brownin? – pitam, ona priđe pa uzme ogrlicu za psa iz kutije. Nasmije se i digne je ispred sebe. Dylan priđe hvatajući je za ruku.

– Šta to radiš Chloe? – ona ga samo blago odgurne udarajući ga dupetom.

– Zar nije lepa. Pogledaj, ima i tvoje ime ugravirano na privesku. Vidiš? Piše lepo Kuja! To si ti! A, pošto kao kuja trčiš za mojim mužem mislim da je sasvim u redu da nosiš ovo oko vrata. Njemu sam kupila povodac da te ponekad malo prošeta i izvede van da ne pišaš po mojoj kući svaki put kad te pogleda ti prokleta kučko!

Svi zaćute šokirani, a meni se suze i bes stegnu u grlu. Dylan stane ispred mene zaklanjajući me svojim telom od je.

– Prekini odmah Chole! Da si prestala ovog trenutka!

– Zašto? To je istina nije li? Zar stvarno misliš da sam slepa Dylan? Da ne vidim kako ova kujetina slini za tobom?

– Ništa manje ne slinim ni ja za njom. Ako već hoćeš istinu. – Vidim šokirani i zabezeknuti izraz na njenom licu, ali i na licima svih prisutnih. On otme ogrlicu iz njene ruke i zgužva je u svojoj. – Kako se samo usuđuješ ponižavati Aniku ovako?! Šta umišljaš ko si ti?

– Ja sam tvoja žena, zbog mene imaš sve što imaš i živiš kao Bog pod mojim krovom. Hoću da svi znaju kako jebeš sobaricu, dok uživaš u mom novcu i bogatstvu.

– Prekini da praviš scene ovog trenutka inače ne odgovaram za sebe.

– Ti kujo gubi mi se s očiju ove seknude, ako te vidim još jednom blizu ove kuće strpat ću te iza rešetaka. – Od sveg svog očaja, samo se nasmijem.

– Ova kuća je gora od bilo kakvog zatvora s rešetkama Chloe. A, ti si gora od najgoreg tamničara. I da me ne teraš ovog trena, sama bih otišla, ovo ponižavanje nije bilo potrebno. Odrasli smo ljudi sve smo mogli rešiti kao takvi, ali ti si kako si rekla princeza ove kuće i kraljica drame pa si morala izvesti nešto ovakvo. Ne, ne osećam krivicu što volim Dylana, jer znam da i on voli mene, onako kako tebe nikada nije i neće. Džabe ti je da gospodariš i kućom i novcem kada bogatstvo prave ljubavi nikada nećeš imati.

– Gubi se iz moje kuće kujo!!! – prodere se, ja se samo okrenem, pokupim svoj kaput i torbu sa vešalice i istrčim van. Ostavim sve iza sebe dok mi gorčina ispunjava nutrinu i penje se uz grlo. Stignem do auta i tu jednostavno povratim sve iz sebe. Uspem se malo smiriti, sednem u auto i odvezem se kući.