Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Drugacije sam zamišljao Dunjin boravak ovde. Zajedno smo mi i sve je u redu sa nama ali želim da provedem više vremena sa njom. Malo mi je,ništa mi nije dovoljno. Želim da nadoknadim svaki propušteni trenutak iako znam da to nije moguce. Dok ja radim ona je stalno negde u žurbi. Ide kod roditelja, pomaže Dijani oko zadnje pripreme za vencanje, cuva Milu i još trista drugih stvari a to ni po cemu ne lici na odmor.
Još samo nedelju dana da prođe to famozno vencanje i imacu je samo za sebe. Danas su otišle na zadnju probu za vencanicu i haljine. Pre nedelju dana došli su i Veljko i Vanja i svi smo na okupu. Kao da se žene kralj i kraljica Engleske a ne Tomislav i Dijana iz Zagreba. Ja ovo ne bih mogao da podnesem nikako. Kada zaprosim Dunju organizaciju cu da prepustim mojoj Jelici i otici cu sa Dunjom na pustom ostvo. Ne treba nam ovakav stres.
Kucanje na vrata od kancelarije me trgne iz razmišljanja. Nije Tomislav sigurno jer on ne kuca zato se uspravim i zauzmem poslovni stav.
- Uđi - kažem i vrata se otvori a na njima se pojavi moje sunce.
- Jesi li slobodan?- pita nesigurno.
- Za tebe uvek- ustanem i dođem do nje pa je zagrlim i zatvorim vrata jer vidim da je puno znatiželjnih osoba u hodniku.
- Dijana je došla kod Tomislava navodno ima nešto bitno da prica sa njim pa sam i ja htela da te vidim- poljubi me a na pricu o Dijani i Tomislavu okrene ocima. Svi znamo za njihove hitne razgovore. Ne bi me cudilo i da je drugo dete vec na putu jer oni su stalno jedan na drugo pa ja mislim najmanje petnaest od dvadeset i cetiri sata u danu.
- Drago mi je što si došla- poljubim je i povedem je do svog radnog stola. Sednem u fotelju i povucem je u svoje krilo.
- Jako ti je lepo ovde - ona ranije nije dolazila u firmi jer kako kaže ne želi da bude nametljiva što je potpuno suludo. Ja bih voleo da je stalno pored mene i da se ne odvajam od nje ni na trenutak.
- Jesi li završio sve obaveze za danas?
- Jesam. Dali imaš neke planove koje ukljucuju mene ?- pitam dok udišem njen miris i ljubim je u vrat.
- Ništa posebno. Možemo malo da prošetano i da popijemo kafu,a možemo i da idemo u stan i da gledamo neki film.
- Sve što poželiš sunce moje.
Opet zacujem kucanje na vrata a ona pokuša da ustane ali je ja zadržim u mesto.
- Slobodno- na vratima se pojavi jedna od dizajnerica koja vec dve godine radi u našu firmu.
- Oprostite što vas prekidam samo sam donela skice koje ste tražili- upetlja se sva.
- U redu ostavi ih na sto pogledacu ih sutra.
- U redu gospodine ,oprostite još jednom- nisam ja glup niti naivan i video sam kako je gledala Dunju. Nikada nisam dao povoda ni jednoj devojci koja radi za mene a ni van firme da pomisli da želim da imam nešto sa njom. Ali primetio sam da me Maja gleda požudno. Ignorisao sam te poglede jer me nikada nije zanimala. Ne samo ona vec ni jedna devojka osim Dunja.
- Jesi li imao nešto sa njom?- cim se vrata zatvori postavi mi pitanje.
- Nisam imao ništa ni sa njom niti sa bilo koju drugu devojku koja radi ovde. Nisam živeo u celebritiu svih ovih godina ali nisam ni imao neke veze. Sve je bilo puko preživljavanje jer ti si bila tu cak i kad nisi bila pored mene- stavim ruku na svoje srce. Nije ona ljubomorna nego je primetila isto što i ja i ima prava da me pita. Sa druge strane meni je zasmetao pogled koji joj je uputila Maja. Iako radi svoj posao kako treba bicu primoran da je otpustim ukoliko se ovo ponovi još jednom.
- Hajde da izađemo pa cemo usput da odlucimo šta cemo da radimo ostatku dana. Pokupim svoje stvari i uhvatim je za ruku pa napustimo moj ured. Svi zaposleni nas prate sa interesovanjem jer je ovo prvi put da vide neku devojku pored mene. Velika je verovatnoca da su i oni kao i Veljko mislili da sam gej.
- Doviđenja gospodine,gospođice- pozdravi nas sa osmehom Sonja moja i Tomova asistentica.
- Doviđenja- uzvratim a Dunja samo klimne glavom postiđeno. Nikada nije volela da bude u centru pažnje ali samnom to je neminovno. Ja sam Miloš Horvat dizajner cipela za koji svi znaju. Nikada se nisam našao u žutoj štampi niti na tapetu za traceve jer nisam to dopustio sebi. Ali, moji intervjui u modnim casopisima i emisijama koje se bave time su vrlo popularni i propraceni sa veliko zannimanje.
Za sada uspešno držimo našu vezu samo za nas i naše porodice i najbliži prijatelji i to je dovoljno. Ne volim da neko vrši pritisak na mene a još manje na nju.
Za razliku od mene Tomislav nema taj problem. Do pre par meseci bio je u svim novinama zbog Monike a sada i sa Dijanom ali on im pokaže srednjak i samo ih zaobiđe.
- Pa gde idemo?- upitam je kada upalim auto.
- Ja bih da kupimo neke grickalice i neku hranu i da idemo u stan. Želim te samo za sebe daleko od tuđih pogleda jer mi stvaraju nelagodu. Mislim ako ti želiš možemo i nekud vani na rucak ili kafu ali ja bih radije da se grlimo i mazimo u naša cetiri zida- nasmeši se stidljivo.
- Onda idemo u stan i radicemo sve što poželiš- poljubim je u kosu.
Svratili smo u obilažneg marketa u blizini zgrade i nakupovali svakakve slatkiše i grickalice. Ja ne volim mnogo takve stvari više sam za pravu hranu ali ona ih obožava. Još u vremenu kada smo se upoznali bila je takva jednostavna i usrecivali su je sitnice a takva je i danas. Ostala je nepromenjena i zbog toga je volim još više.
Dok ona raspakuje stvari i poređuje ih u kuhinji ja stojim naslonjen na zidu i uživam u prizoru. Tu je gde i treba da bude pored mene. Nije bitno gde cemo živeti bitno je da smo zajedno pa gde god to bilo.
- Mišo šta želiš da skuvam za veceru?- pita me ali ne gleda u mene vec nastavja sa raspremanjem.
Odgurnem se od zid i priđem joj pa je obgrlim sa leđa. Naslonim glavu na njeno rame i udišem miris leta,miris cveca ,miris sunca i mora.
- Mišo?- dozove me upitno.
- Ha?
- Šta želiš za veceru?- ponovi pitanje.
- Želim tebe .
- Ja nisam hrana- zakikoti se slatko.
- Ti si jedino što mi je potrebno da preživim. Ne treba mi hrana ni voda jedino ti. Ti si moj kiseonik,moja doza srece. Ti me teraš da se osecam živim, da sanjam i da maštam...
- Ti si meni isto što i ja tebi- okrene se obgrli me oko vrata i spoji naše usne.
Eto to mi je dovoljno da zaboravim na sve strahove koje osecam. Strah od njenog odlaska,strah od razdvojenosti ,strah od daljine jer kada ona nije pored mene ja ne živim samo preživljavam.
