Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Dok sam gledao kako je taj Bojan grli i gleda sa obožavanjem shvatio sam da je zaista voli. Sa druge strane ona nije delovala toliko srecno jer ga je ignorisala i celo vreme gledala u mene. Ništa mi nije bilo jasno sve do trenutka kada je pocela da vice. Dunja nije eksplozivna osoba i njen prag tolerancije je jako velik ali kada pukne nema nazad. Dok je ona vikala na brata i na Dijanu meni je pao kamen sa srca od saznanja da je ovo bila samo igra i gluma za koju ona nije znala. Nisam mogao da je ostavim samu i krenuo sam za njom ostajajuci haos iza sebe.
Vozimo se kroz grad vec neko vreme i neznam gde idemo. Povremeno baca pogled na mene i smeši se stidljivo ali vecinu vremena gleda ispred sebe i pazi na put. Smirila se cim smo ušli u auto i to me veseli.
- Kako si?- prv prekinem tišinu.
- Dobro ,ti?
- I ja sam dobro i jako mi je drago što te vidim. Prethodni susret nije bio baš najbolji pa sam želeo da ti se izvinim zbog svog ponašanja- kažem iskreno.
- U redu je Miloše nema potrebe za tim- osecam njenu nelagodu i odlucim da ostavim ovaj razgovor za kasnije.
Vozili smo se još neko vreme a onda je stala pored jedan mali kafic daleko od gradske gužve.
- Dali si za kafu?
- To mi najviše treba u ovom trenutku. Zbog haosa nisam stigao da je popijem kod Veljka.
- Žao mi je zbog Dijanino i Bogdanovo ponašanje . Ja...rekla sam Dijani da imamo prošlost a ona kao i uvek voli da zabada nos gde mu nije mesto pa je nagovorila i mog brata na te gluposti ali ne razumem zašto su to uradili- kaže zamišljeno. Ona možda ne razume ali ja razumem. Testiraju me da bi videli dali još uvek gajim neka osecanja prema Dunji. To je sa jedne strane jako detinjasto ali sa druge strane ih potpuno razumem. Znam koliko me je voljela i koliko je patila a oni ne žele ponovo da bude povređena.
Sedimo napolju jer je vreme toplo i prijatno. Osim nas ima još nekoliko ljudi ali oni sede malo dalje. Konobar nam je doneo kafu i dve flaše vodu i vratio se na svoje radno mesto. Potpuno smo sami i ovo sam jako dugo priželjkivao ali sada neznam odakle da pocnem razgovor.
- Paa...šta ima novo?- upita me sa dubokim izdahom.
- Paaa ...puno toga neznam odakle da krenem.
- Od pocetka- osmehne se nervozno a ja krenem sa pricom.
- Bio sam na rehabilitaciji i proveo neko vreme u kliniku za odvikavanje od alkohola- progutam knedlu jer mrzim taj period svog života.- Kada sam izašao vratio sam se kuci kod roditelja. Želeli su da me imaju na oku a ja nisam želeo više da ih rastužujem. Poceo sam da radim u firmi sa dvadeset i pet odmah nakon izlaska iz bonice i to mi je prijalo. Kako je vreme prolazilo posao mi je pomogao da ojacam i maksimalno sam se posvetio tome. Svake godine izbacujemo po dve kolekcije proljet/ljeto i jesen/zima...pricam i pricam ni sam neznam koliko dugo. Na njenom licu su se smenjivale emocije i izdisala je duboko kada god bih pomenuo svoj porok ali uspela je da me isluša do kraja i nije me ni jednom prekinula.
- Ponosna sam na tebe- kaže mi sa setom na kraju kada završim svoj monolog.
- Šta si ti radila sve ove godine? Tražio sam te ,želeo sam da znam kako si ali nisam mogao ništa da saznam o tebi.
- Jaa...nakon što sam te ostavila preselila sam se ovde. Volela bih da sam bila hrabrija i da sam se zrelije ponela ali bila sam kukavica i pobegla sam- izusti drhtavim glasom.
- Dunja...
- Žao mi je Miloše zaista jeste- pogleda me slomjeno a taj njen pogled me toliko boli. - Tu sam završila fakultet i zaposlila sam se u jednu banku. Upoznala sam Vanju i Dijanu i postale smo najbolje drugarice. U Zagrebu sam došla samo cetiri puta ukljucujuci i taj jedan pre mesec dana. Jednom sam bila verena ali verenik me je ostavio...
- Šta ?- pitam šokirano a ona se nasmeje.
- Zašto si toliko iznenađen?
- Zašto te je ostavio? Sa kakvom si ti kretenom bila verena? - nije da mi je žao što se rastala od njega ali saznanje da ju je i neko drugi povredio ne doada mi se uopšte to.
- Pa on je bio dobar i voleo me je ali...- stane pa se zagleda u mene a nakon par trenutaka nastavi.- Nije bilo to to i on je to shvatio i povukao se. Ja nisam mogla da ga ostavim bilo mi ga je žao.
- Ali mene ti nije bilo žao- izletelo je iz mene iako nisam to želeo.
- Ja...
- Oprosti nisam želeo to da kažem- povređenost na njenom licu me ubija.
- U pravu si ostavila sam te i imaš prava da budeš ljut cak i da me mrziš jer sam zaslužila. Trebala sam da ostanem sa tobom ,trebala sam da budem pored tebe dok si prolazio kroz sve to ,trebala sam puno toga ali nisam. Odabrla sam beg umesto borbu i otišla sam. Kada bi samo znao koliko se kajem- ptošapta na kraju sa prepuklim glasom.
- Ej- ustanem i sednem pored nje pa je uhvatim za ruke i nateram je da me pogleda u oci.- Ti si uradila ispravnu stvar kada si otišla od mene jer da si ostala ja bih i dalje bio ono isto smece,propalitet,bitanga. Tvoju dobrotu i tvoje prisustvo u moj život sam uzeo previše zdravo za gotovo i mislio sam da ceš uvek biti tu i da ceš mi gledati kroz prste na svaku moju glupost. Bio sam glup i nisam uništavao samo sebe vec i sve ljude koje su me voleli. Uništio sam tebe,majku i oca,svoje zdravje ...Hvala ti što si otišla jer da nisi to uradila ja danas ne bi bio to što jesam. Sve što sam postao je zahvaljujuci tebi i jedno treba da znaš nikada te nisam mrzeo i nikada nisam bio ljut na tebe. Uvek sam te voleo i volecu samo tebe do kraja svog života - kako izgovorim zadnju recenicu suze joj preplave obraze a jecaj joj pobegne iz grla.
- Miloše...
- Reci mi da nisam zakasnio i da postoji bar trunke ljubavi u tvoje srce za mene.
- O bože- uzvikne i obvije svoje ruke oko mog vrata.- Uvek sam volela samo tebe jer kada sam zatvorila tvoja vrata zatvorila sam i svoje srce. Sve ove godine ono je kucalo samo da bih preživela ai nije živelo,nije se nicemu radovalo...- prica mi na uho i steže me sve jace dok mi njene suze kvase bluzu.
Nije kucalo ni moje ,nisam živeo ni ja samo sam preživljavao. Ugledao sam konobara koji mi je mimikom pokazao da je vreme da zatvore. Polako bez da se odvojim od nje izvukao sam novac i platio racun. Kafic se zatvorio,svetla su se ugasila i svi su otišli svojim putem a mi smo nastavili da sedimo. Sa svojim tankim prstima prelazila je po moju kosu i osecao sam kako se umirila nakon nekog vremena.
- Jesi li se uspavala?- upitam je tiho.
- Nisam ali želim da ostanem ovako još malo ako ti ne smeta.
- Koliko god želiš- pomazio sam njenu kosu i udahnuo njen miris koji mi je toliko mnogo nedostajao.
Sedeli smo u tišini i osluškivali otkucaje naših srca. Ništa me više nije zanimalo saznao sam šta sam želeo.
- Mišo moj- cujem njen šapat i osmeh mi pobegne sa usana. Samo me je ona zvala Mišo,samo je njoj bilo to dozvoljeno. Disanje joj je ujednaceno i znam da se uspavala zato se ne usuđujem cak ni da trepcem da je ne bi probudio. Uvek je volela da zagnjuri glavu u moj vrat i uvek se uspavljivala.
Dali je došao moj kraj pa mi je bog ispunio zadnju želju ili se smilovao na mene i dao mi drugu šansu za srecu nisam znao ali znao sam da ce me rastanak od nje u nedeju boleti kao sam vrag. Kako da je ostavim sada kada je napokon opet moja?
Evo još jedan za danas i do kraja idu po jedan u danu😊♥️ Hvala vam na citanju 😘
