Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Nakon što sam dotakla dno pre nedelju dana osetila sam se lakše ali ne i bolje. Oplakala sam prošlost i greške ali sada novi nemiri su se naselile u moje misli. Ne pitam se više "Šta ako sam ostala?" ,"Gde bi sada bili?" ,"Dali bi uspeli?" - jer odgovor na ta pitanja necu saznati nikada. Sada si postavjam pitanje:" Kada cu ga opet sresti?", " Kako ce taj naš susret izgledati?"...
Pre dva dana došao je moj brat pa manje razmišljam o tim stvarima. Šetamo,izlazimo na kafu , u restoranima,uvece gledamo zajedno filmove i puno se smejemo. Odavno ga nisam videla ovako srecnog jer nakon nesrece on se povukao i nije voleo da izlazi puno među ljude. Tako silno želim da pored sebe ima devojku ali on ne želi ni da cuje. Uveren je da ga ljudi sažaljevaju a devojke kada shvate da nema nogu zgroženo pobegnu glavom bez obzira. To me tako mnogo ljuti što gledaju fizicki izgled umesto ono što covek nosi u srcu i u duši. Bogdan je jako zgodan jer drži do svog izgleda. Nakon što ga je prošla faza deprsije prihvatio je da mora da nauci da živi sa tom promenom. U Nemacku je posecivao teretanu ali tu nije želeo pa je kupio par spravica i vežba u svom stanu.
Juce mi je Dijana javila da dolaze u goste kod Veljka i Vanje i naredila mi je da i ja budem tamo i da ne smišljam nikakve izgovore. Bicu naravno jer mi nedostaje ona ali i Mila. Ko zna koliko je porasla od kada sam je zadnji put videla.
Dok ja vozim Bogdan sedi pored mene sa nestašnim osmehom. Takav osmeh je imao uvek kada je radio stvari koje nije smeo kada smo bili mali.
- Zašto se smeješ?- upitam ga
- Zašto se ne bi smejao? Srecan sam ovde je lepo ,ti si tu i dobro si...- nabraja nimalo uverljivo.
Nasmijem se na njegov odgovor i ubrzo parkiram auto ispred Veljkove i Vanjine kuce. Tomo i Dijana su stigli jer vidim auto u dvorište. Nasmijem se jer cu ih videti nakon mesec dana ali cim izađem iz auta osmeh mi zamre. Na tremu ispred kuce stoje Veljko i Tomislav a malo dalje od njih Miloš. Na ovo nisam bila spremna jer nisam ocekivala da ce i on da bude tu. Dijana izlece iz kuce i baca mi se u zagrljaj pa se malo saberem i uzvratim joj. Kada se odvoji od mene okrene se prema mom bratu i pretstavi se.
"Koji joj je đavo?"- zapitam se jer ona poznaje Bogdana skoro onoliko dugo koliko i mene. Još veci šok usledi kada joj moj brat kaže da se zove Bojan. "What?"
Da ne gledam kako se oni glupiraju krenem da se pozdravim sa ostalima. Prvo pozdravim Veljka,nakon njega Tomislava i za kraj ostane Miloš. Skupim hrabrost i pogledam ga bez da ucinim korak ka njemu. Ne bi podnela njegovo ignorisanje to bi me ubilo zato sam stajala na bezbednu udaljenost od njega. Ovoga puta on je prvi ucinio korak ka meni i na moje veliko iznenađenje zagrlio me toliko jako da sam mislila da ce da mi izbije sav zrak iz telo. Od šoka jedva sam uspela da pokrenem svoje ruke i da ih obvijem oko njegova leđa. Cula sam otkucaje njegovog srca a bogami i moje. Nikada jace nije kucalo,nikada se živije nisam osecala.
-Drago mi je što te vidim- cujem mu glas pored svog uha.
- I meni- prošaptam jedva cujno i nastavim da uživam u ovom zagrljaju.
Nakašljavanje iza mene natera me da se odvojim od njega. Osetim ruku na svom ramenu a onda cujem i glas svog brata.
- Zdravo ja sam Bojan- osetim stisak na rame i gledam u njegovu ispruženu ruku ali ništa ne razumem.
- Miloš- nevojko ispruži ruku i pozdravi se sa mojim bratom pa se vrati tamo gde je stajao kada sam došla. Pogledam u Bogdana prekorno a on mi namigne opušteno. Vidim Dijanu kako se zadovoljno smeje i dopre mi do mozga da ona petlja neku smicalicu u koju je ukljucen i moj brat. Situacija je postala zategnuta i svi su cutali pa gledali naj izmenicno cas u mene cas u Miloša.
- Gde je Mila?- razbijem neugodnu tišinu.
- Unutra je sa Vanjom- odgovori Tomislav a ja bez dalje reci uputim se kod njih.
- Aaa došla si- Vanja ustane sa Milom u ruke i zagrli me.
- Jesmo pre par minuta.
- Kako je prošao susret?
- Zagrlio me je i rekao mi da mu je drago što me vidi- odgovorim joj sa osmehom.
- To je divno mila.
- Šta je smislila Dijana smeje se pokvareno a izgleda da je i moj brat ukljucen u to?
- Rekla je Bogdanu da ti glumi decka da bi videla Miloševu reakciju a Milošu je rekla da imaš decka i da si napokon pronaśla onog pravog. Nisam znala ništa od toga rekla mi je malo pre kada su stigli.
- Bože ona nije normalna!- uzviknem ljuto.
- Nikada nije ni bila- potvrdi Vanja.
- A gde si ti malena moja - da bi se smirila uzmem Milu u ruke. Opet je porasla a sada se vec i smeje. Slatkiš moj mali.
Nakon nekoliko minuta svi ulaze jer je vreme za veceru i sedaju za stolom. Dok držim bebu u ruke ne skidam pogled sa Miloša koji takođe gleda u mene. Osmehuje mi se i ja mu uzvracam ali to traje kratko jer ponovo mi prilazi Bogdan i ponovo me grli. Vidim razocarenje kod Miloša i dođe mi da izlupam svog brata i da ga pošaljem u Zagreb.
- Osmehni se i surađuj- šapne mi zabavjeno.
- Prestani da se glupiraš! Kako si mogao da prihvatiš tu ludu ideju?
- Dopala mi se i moram da priznam da uživam i da je zabavno.
- Bato prestani nismo deca da igramo ovakve igrice- opet pogledam u Miloša a on skloni pogled od mene.
- Opusti se bice sve u redu- poljubi me u teme i sedne za stolom.
Sednem i ja jer mi ne preostaje ništa drugo a naj radije bih pobegla od ovog cirkusa. Smestim se pored Bogdana a Miloš sedi nasprema mene. Gledamo se i osmehujemo jedno drugom i osecam se kao da mi je opet devetnaest. Toliko toga bih htela da ga pitam ali nemogu ni rec da izustim. Svi ostali pricaju a mi kao da smo sami na nekom drugom mestu. Oo kako bi htela da smo zaista sami daleko od svega ovoga. Veljko i Tomislav nisu do sada imali priliku da upoznaju mog brata pa vidim kako pomno prate svaki njegov pokret i rec. Oni veruju da je on moj decko a Tomo prati takođe i Miloševe reakcije na ovu šarlandu.
- Dušo dali želiš desert?- upita me Bogdan i to je bila kap koja je prelila cašu.
- Prestani! - proderem se ljuto i svi ušute.
- Dunja- zazove me Dijana
- Isto se odnosi i za tebe! Kako ti padaju na pamet ovakve gluposti i spletke? A ti kako možeš da pristaneš na takvu glupost? Ti si mi brat Bogdane,brat !- naglasim zadnje reci. Oni se ponašaju kao da se ne obracam njima i ignorišu moje reci ali cujem gromoglasan smeh i okrenem se na drugu stranu. Toliko mi je neugodno i osecam se kao neka glupaca zato ustanem u napustim sto a nakon toga i kucu.
- Ti nisi normalna Dijana!- cujem kako Tomo vice na nju ljuto ali se ne okrecem.
- Dunja!- Milošev glas me natera da stanem i da se ukopam u mesto.
- Gde si krenula?- pita oprezno.
- Neznam ali ne želim da ostanem u njihovo društvo ubicu ih.
- Hej sve je u redu- kaže mi sasvim smireno. - Hoceš li da povedeš i mene tamo gde ideš?
- Ako želiš.
- Hajde onda- krene samnom i uđe na suvozacko mesto od mog auta. Stojim zbunjena i gledam ispred sebe. "Šta da radim sada?" Htela sam da ostanemo sami ali gde da idemo sada nemam pojima.
Uđem i upalim auto pa napokon pogledam u njega.
- Cao- pozdravi me zabavljeno.
- Cao
Njegov osmeh mi greje dušu dok mi srce radosno potskakuje u grudima. On je tu sedi pored mene i to je jedino bitno. Nije me briga gde idmo samo da se ovo završi onako kako sam zamišljala.
