Udata do ponedeljka

Dvadeset drugo poglavlje

Obojica su sedeli u tišini nekoliko trenutaka. Zatim se Blejk ponovo zagledao u njega.

„Razmišljate li ikada o svojim ćerkama?"

Hari je pomislio na jedine vredne stvari u svojoj ćeliji. „Svakog dana."

„Zašto onda niste ni pokušali da uspostavite kontakt sa Samantom?"

Hari je skrenuo pogled. „Ne zaslužujem je. Doneo sam joj samo bol i patnju." Grlo mu se steglo od tuge. Progutao je pljuvačku.

Blejk je odmahnuo glavom, očigledno se dvoumeći da li da izgovori ono zbog čega je zapravo došao. „Gospodine Eliot, zamolio bih vas za jednu uslugu."

„Kakvu uslugu bih ja vama mogao učiniti?"

Pogledi su im se ukrstili. „Zamolio bih vas da uništite svaku fotografiju, novinski članak i bilo šta drugo što imate u vezi sa mnom i Samantom."

Hari je toliko čvrsto stegnuo slušalicu da su mu prsti pobeleli od tog stiska.

„Zašto?"

„U ovom zatvoru postoji osoba koja ne sme da sazna ništa o nama i našim prijateljima."

Hari je zainteresovano pogledao u svog zeta. „Hoćete li mi reći ko je ta osoba?"

„Ne smem. Ali ako vam je stalo do ćerki i njima dragih ljudi, učinićete to."

„Imaš još jedan minut, Hari", obavestio ga je čuvar.

Pošto je još malo razmislio o Blejkovim rečima, Hari je samo kratko klimnuo glavom. „Čuvajte ih."

„Hoću."

Hari je vratio slušalicu na mesto i još jednom pogledao u Blejka pre nego što je izašao iz prostorije...

***

„Novinari zahtevaju da se oboje pojavite na bini", rekao im je Džej, pritom lupkajući olovkom po svom rokovniku koji je držao na kolenima. „Ne budete li sazvali tu konferenciju za štampu i obelodanili da ste se venčali, proganjaće vas sve dok ne budete i u sopstveno kupatilo ulazili strepeći da će vas neko uslikati."

Karter je zažmurio i odmahnuo glavom. Zašto je život morao baš ovoliko da se zakomplikuje? Elajza je prešla prstom preko njegove podlaktice i time uspela da mu izmami mlak osmeh.

Sad kad je znao za jezivi razlog njenog dugogodišnjeg skrivanja, nije imao srca da je izloži očima javnosti. Din je bio u pravu. Trebalo je da je odvedu u neku džunglu, što dalje od svih. Osećao se kao egoista, zato što je ona ostala ovde samo zbog toga što ju je on zaprosio. Na trenutak je pomislio na sve one jadne žene koje je Sančez hladnokrvno pobio, ali je uspeo da istera tu jezivu sliku iz glave.

„Kartere?"

Prenuo se iz misli i pogledao u Elajzine tamnosmeđe oči. „Molim?"

„Mislim da bi bio red da kažemo Džeju šta se dešava."

„Šta to Džej ne zna?", upitao ih je Džej i nastavio da lupka olovkom po rokovniku, nervozno prelazeći pogledom sa Elajze na Blejka.

Karter je prošao rukom kroz svoju ionako razbarušenu kosu. Bilo je rizično reći Džeju o okolnostima u kojima se Elajza nalazi. Međutim, još rizičnije bilo je dopustiti da se ona pojavi na konferenciji za štampu.

Elajzini prsti prelazili su preko njegovih u sitnim krugovima, kao da je time želela da ga privoli da se povuče. Bude li joj se išta dogodilo, on će biti kriv za to. Da je slušao Dina, ona bi bila bezbedna. Daleko od prijatelja, ali bezbedna.

„Šta to Džej treba da zna?", ponovio je Džej nešto glasnije.

U vestima se već spekulisalo o Elajzinom poreklu, budući da je njegov konkurent za mesto guvernera očigledno obavio detaljnu istragu o njenoj porodici i imigracionom statusu. Pronađu li bilo šta nelegalno u biografiji buduće prve dame Kalifornije, Karter sigurno neće biti izabran. Ali nije ga bilo briga za to. Elajzina bezbednost bila mu je važnija od položaja.