Udata do ponedeljka

Šesto poglavlje

,,Ko drugi?" Koliko li je imao žena voljnih da postanu gospođe Bilings?

„Ti!"

Elajza je skočila kao oparena i tašna joj je pala na pod. „Ja? Jesi li poludeo?"

„Pre nego što kažeš ne..."

„Ne!"

„Saslušaj me."

„Neću!" Morala je smesta da izađe iz prostorije. I iz hotela. Elajza je uzela šešir i stavila ga na glavu.

Karter je ustao s kreveta i prišao joj pre nego što se sagnula da dohvati tašnu. Spustio je ruku na njenu, ali ju je ona brzo izvukla kao da se opekla.„Slušaj, Elajza, i ti si malo odgovorna za to što sam se uvalio u ovakvu nevolju."

„Ma nemoj!" rekla je i ubola ga poluizgrizenim noktom u grudi. „Nisam te ja terala da dođeš u onaj bar, niti sam odgovorna za to što si se potukao, zato nemoj mene da kriviš za svoja sranja."

„Nisi li rekla da sam pošten i častan čovek? Šta bi s tim?"

„I dalje mislim tako, ali to će se promeniti istog trenutka kad pokušaš da me uceniš brakom."

„O kakvoj to uceni pričaš? Hteo sam da te zaprosim..."

Pokušala je da ga zaobiđe, ali on joj je ponovo preprečio put. „Kartere, pusti me da prođem. Nisam ja žena za tebe. Ne mogu čak ni da ti nabrojim sve razloge za ovu tvrdnju. A sad me pusti da uzmem tašnu i pusti me da izađem. Živi svoj život, ja ću svoj."

„Nismo završili razgovor", rekao je.

„Što se mene tiče, jesmo. Možeš da nastaviš da razgovaraš samo sa svojim odrazom u ogledalu."

Karter je zaćutao i zapiljio se u nju. Ona je prekrstila ruke na grudima i zapiljila se u njega.

On se prvi predao, odmaknuo se korak unazad i sagnuo se da dohvati njenu tašnu.

Setivši se pištolja, Elajza je posegnula ka tašni s namerom da ga preduhitri. „Pusti, ja ću..."

Karter je ipak prvi dohvatio tašnu. Ona nije bila velika i čim ju dodirnuo, lice mu se skamenilo. Elajza je pokušala da mu je otme, ali on ju je podigao iznad glave, izvan njenog domašaja.

Otvorio je kopču.

„Stani."

I istresao sadržaj tašne na krevet.

Elajza se skamenila, pogleda usmerenog ka oružju koje je nosila sa sobom celog života. Čak ni Samanta nije znala za njega. Niti je iko znao razlog.

„Hoćeš li mi reći o čemu se ovde radi?"

Elajza je bila toliko uzbuđena da je jedva uspela da dođe do daha. „Hoćeš da znaš o čemu se radi? E, pa reći ću ti! Radi se o tome da ne treba da guraš nos u tuđe stvari, eto o čemu se radi!", povikala je i brže-bolje vratila stvari u tašnu. Pištolj je poslednji ubacila, prethodno proverivši da li je otkočen. Zatim je izjurila iz spavaće sobe.

Ali, uspela je da stigne samo do ulaznih vrata apartmana.

Kad ih je otvorila, pred njom su stajala dva muškarca u odelima i s policijskim značkama.

„Gospođica Hejvens?"

„Kučkin sin!"

Detektivi su razmenili poglede i vratili značke u džepove. „Moramo da razgovaramo s vama...", rekao je jedan i pogledao u Kartera i njegove ljude, „ali nasamo."

Karteru se nije često dešavalo da ga neko izbaci iz koloseka. Ali danas se to dogodilo već dvaput.

Njegov telohranitelj je stao pored one dvojice detektiva, dok su ostali članovi njegovog tima utišali televizor i pretvorili se u oči i uši. Karter je prišao Elajzi i dodirnuo joj rame. Ona se nije trgnula, naprotiv, drhtala je.