Vlasnik Njenog Života

𝒑𝒆𝒅𝒆𝒔𝒆𝒕 𝒑𝒆𝒕𝒊 𝒅𝒆𝒐 / KRAJ

"Gde želiš da te vodim?" -upitao me je sa velikim kezom na licu. Videlo se da je jako srećan i da mu jako prija moje ponašanje prema njemu.

Bila sam jako iskrena, možda i najviše u svom životu, kada je ljubav u pitanju.

Ovog puta je on mene uhvatio za ruku, i poveo ka parkingu do njegovog auta. Seli smo u maslinasto zeleni Lamborgini u kom se jako osećao miris njegovog parfema. Ako mene pitate, najlepši miris na svetu.

Ćutali smo, te sam okrenula glavu ka njemu.

"I, gde me vodiš?" -ponovo ga upitah dok su mi oči sijale.

Nasmešio se i prešao prstima preko mog obraza.

"Negde gde su ostale sve naše uspomene"- dodao je uz mali osmeh i upalio auto.

Ponovo je izazvao leptiriće u mom stomaku. Osećala sam se prelepo i zaljubljeno. Nadam se da ću dobiti ono što priželjkujem. Samo još uvek ne znam kuda idemo.

"Kako je Tadija?"- upitao me je i uhvatio za ruku. Nije želeo da je pusti iako je vozio, ali mogu reći da mi i ovo prija.

"Odlično je.. I nazvao te je tata"- morala sam ovo da mu kažem. Bila sam srećna kada sam to čula.

Iste sekunde se stvorio ogroman kez na njegovom licu. Bio je presrećan.

"Zaista?.." -vidim da mu je ovo sve novo i neobično i da ne zna šta tačno da kaže.

"Znam da ti treba malo da se navikneš, ali imaš sreće što te je odmah zavoleo.. Tadija je zlatno dete a ti ćeš biti savršen otac"- rekoh najiskrenije moguće, dok je on sav srećan upijao reči koje izgovaram. Prineo je moju ruku koju je držao svojim usnama i ostavio snažan poljubac na njoj.

Pogledala sam u put ispred sebe i delovao mi je jako poznato.

"Čekaj.. Je l mi to idemo.."

Prekinuo me je.

"Da, idemo u našu kuću..."-reče srećno, te je dao gas ne bi li što pre stigli.

"Rekao je "našu kuću" "-pomislila sam u sebi. Bože hvala ti što ipak nije odustao od mene, jer sam se ja već pokajala što sam otišla i ostavila ga u trenutku kada smo bili najviše zaljubljeni jedno u drugo.

Zaustavio je auto ispred kuće. Odmah sam je prepoznala i posle toliko godina.Izašao je iz auta i dotrčao do mojih vrata. Otvorio ih je i uz osmeh mi pružio ruku. Sa zadovoljstvom sam je prihvatila i izašla iz auta.

Osvrtala sam se oko sebe. Skoro da se ništa nije promenilo, samo par drugačijih sitnica u dvorištu sam zapazila.
Ispred dvorišta bilo je parkirano dosta automobila.

"Uroše, ko je sve ovde? Odakle ovoliko automobila?" -bila sam pomalo zbunjena. Želim da budemo potpuno sami. Da se prepustimo jedno drugome.

Nasmejao se.

"Niko. Kuća je prazna, a svi ovi automobili su moji"- dodao je uz smeh, a meni je laknulo.

Ušli smo u dvorište i meni su počela sećanja da naviru. Obuzele su me emocije.

"Sve ove godine živiš u istoj kući a imaš toliko novca.. To me je malo začudilo"- rekoh pomalo zbunjeno, dok smo koračali ka ulaznim vratima.

"Rekao sam ti da te vodim na mesto gde su ostale sve naše uspomene. Ova kuća je upravo to, i zato sam ostao u njoj."

Htela sam da ga zaskočim i poljubim koliko sam srećna bila, ali sam se suzdržala još malo. Želim da to on učini prvi.