Roditelji su videli da postoji samo jedno rešenje za njihovo siromaštvo,da žrtvuju svoju ćerku...Sa tom žrtvom,oni dobijaju sve,a ona život bez ljubavi
"Da,možete da dajete informacije. Znaš li ti ko sam ja?" -drsko upita devojku koja je bila vidno uznemirena i zbunjena.
"Da,znam gospodine Vulev ali.."
"Nema ali"-reče,te izvadi veću sumu novca i stavi na pult ispred nje.Šokirano je gledala u količinu novca ispred sebe.Strah joj se video u očima.
"Slušaj,ili uzmi novac i reci mi broj apartmana, ili ću da izvadim pištolj. Imaš sreće što ti dajem opcije, jer da nisi žensko, sada bi drugačije razgovarali."-svojim dubokim glasom i crnim očima,saterao je strah u telo ove mlade devojke.
Shvatila je da ne može lako da mu se suprotstavi, i znala je ko je on. Znala je isto kao što i svako u ovome gradu to dobro zna. Posle kratke tišine,reče tiho.
"303 gospodine"
Klimnuo je glavom i odmah pošao ka liftu. Bio je potpuno sam.Njegovi ljudi nisu bili čak ni ispred hotela,što je nešto što se skoro nikada ne dogadja. Izgledao je skroz neuobičajeno. Video se taj bes na njemu,kao i uvek,ali kada se malo dublje zagledaš u njega,vidiš tugu i vidiš da je užašno povredjen. Kosa mu je bila jako razbarušena,košulja jako izgužvana,dugmad otkopčana a poneko i pokidano. Uroš nikada nije dozvoljavao da ga neko vidi u ovakvom izdanju.
Lift se zaustavio,vrata su se otvorila. Uzrujano je koračao hodnikom prelazeći pogledom preko brojeva na vratima. Usput je pokušavao da koliko-toliko popravi izgled svoje košulje jer je upravo shvatio kako izgleda.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Evo ga"-reče u sebi kada ugleda broj 303. Srce je počelo da mu lupa kao nikada do sad. Progutao je ogromnu knedlu u grlu i teško izdahnuo.
Skupio je čvrstu pesnicu i besno pokucao na vrata.
Sa druge strane vrata, niko u ovom momentu nije spavao. Oboje su ležali i razmišljali o mnogim stvarima i problemima koji ih muče. Niz Sarine obraze spustale su se suze,koje su natopile svilenu jastučnicu.
Čula je da neko kuca, te je uplašeno poskočila iz svog kreveta i zbunjeno razmišljala ko li bi to mogao biti. Prišla je vratila svoje sobe,te kada ih je otvorila,videla je da je Tadija ipak ustao pre nje, i da ide ka ulaznim vratima.
"Ja ću"-rekao je,kada je video da je i ona ustala.
Stajala je na pragu svoje sobe,gledala u Tadiju i čekala da otvori vrata.
Tadija je otvorio i zbunjeno pogledao u čoveka ispred sebe.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Dobro veče"-izgovorio je prilično tiho, dok se u sebi pitao šta će ovaj čovek ovde u ove kasne sate.
Uroš je gledao ravno u njegove oči i gotovo da nije treptao. Ponovo je progutao,još jednu knedlu i drhtavim glasom,jedva izgovorio.
"Ja...došao sam.."-tiho je rekao,gotovo nečujno.Glas mu je toliko drhtao da se činilo kao da će svakog momenta zaplakati.
"Da li Vam treba moja majka?"-zbunjeno je upitao Tadija.
Sara je čula ove reči,te je prišla vratima,ne bi li videla ko je ispred njih.Kada ga je ugledala,jedva je zadržala svoju ravnotežu.Počela je ubrzano da diše,i gledala čas u njega,čas u Tadiju.
Tadija je odmah primetio da nešto nije u redu sa njima i njihovim pogledima.
"Šta se dešava? Mama jesi dobro? Gospodine,o čemu se radi?"-uzrujano je okretao glavu prvo ka njoj, pa ka njemu.Ništa mu nije bilo jasno.
"Znači krila si ovo od obojice?"-upitao je ljutito gledajući je ravno u oči.Prešao je prag i ušao unutra.Zatvorio je vrata za sobom.Tadija je pogledom pratio njegove pokrete.
"Šta je krila?"-otpoče Tadija,podizajući desnu obrvu.
Uroš nije znao u koga da gleda.Sa Tadijinog lica je teško skidao pogled,nije mogao dovoljno da se nagleda svog sina,a na Saru nije mogao da ostane ravnodušan.Gledao ju je,do duše besno,ali nije mogao da ne ostavi pogled na njenoj svilenoj spavaćici.
"Tadija, da li znaš ko sam ja?"-okrenuo je glavu ka njemu,i nervozno ga upitao.Gledali su se ravno u oči.
Sara je stajala pokraj njih i gledala u obojicu.Izgledalo je kao da će svakog trena nešto reći,ali je ipak ćutala.
"Vi ste mamin...stari prijatelj"-zbunjeno je izgovorio na glas.Prisetio se onoga što mu je Sara rekla, i još uvek mu nije bilo jasno šta se ovde dogadja.
Sara se još više unervozila.Rukom je stisnula donji deo svoje svilene spavaćice i od nervoze počela da je gužva.
"Dakle to si mu rekla? Rekla si mu da smo mi prijatelji? Tadija ja sam tvoj otac"-rekao je glasno,a nakon ovih reči usledila je tišina.
Svi su ćutali.Tadija je gledao u Uroša sa nevericom,a zatim se okrenuo ka Sari.
"Znači ti si se onesvestila kada si njega ugledala..Majka,zašto mi nisi rekla?"
Ćutala je,samo je potvrdno klimnula glavom na činjenicu da se onesvestila zbog Uroša.
"Nadam se da ćemo se videti uskoro..."-rekao je Uros,obrativši se Tadiji,te je napustio njihov apartman.
Tadija nije mogao lako da prihvati informacije koje je upravo čuo.Ponovo se okrenuo ka Urošu i malo se dublje zagledao u njega.Tek tada je spazio da njih dvojica zapravo liče,ali da mu je nije padalo na pamet da je on njegov otac,kao ni Urošu kada ga je prvi put sreo. Sara je izgleda dobro uspela da sve ove godine sakrije Tadiju,a Uroš sve ove godine nije ni naslućivao da možda imaju dete.
Ipak,došao je trenutak kada tajne izlaze na površinu.Sara je upravo shvatila koliko se obmotala lažima i znala je da se neće tako jednostavno izvući iz njih.
