Vlasnik Njenog Života

𝒄̌𝒆𝒕𝒓𝒅𝒆𝒔𝒆𝒕 𝒑𝒆𝒕𝒊 𝒅𝒆𝒐

Njegove reči su me toliko pogodile,da sam šokirano gledala u njega sa sve otvorenim ustima.Sve sam očekivala, ali da će ovo da pomisli,ne.

"Šta pričaš ti? Da li čuješ sebe?"-ovog momenta sam i ja postala besna,i to veoma besna.

"Dobro znam šta pričam. Saro,pre 19 godina si nestala i juče smo se sreli, i ni manje ni više bila si nekim dečkom.  Nisi ni prva ni poslednja koja u svojim kasnim tridesetima hvata mladje momke, da ne kažem decu.."

Toliko su me pogodile njegove reči,da sam ščepala torbicu i besno ustala od stola.Htela sam da ga pljunem u lice, ali sam ipak ostala pristojna jer se nalazim u elitnom restoranu koji je pun.
Iste sekunde je i on ustao za mnom i toliko jako me ščepao za ruku da me zalepio za sebe.

Moje usne su se našle odmah ispod njegovog vrata. Još uvek nosi jak, muževan parfem od kojeg počinjem ubrzano da dišem. Podigla sam svoj pogled na gore, ka njemu i videla da mu bes izbija iz očiju.

"Gde si ti pošla? Nismo završili naš razgovor."-gledao me je sa visine odlučno i samouvereno.

"Ne mogu da verujem šta si ti pomislio.. Zar misliš da sam takva.."

Prekinuo me je i ponovo me uhvatio za ruku.

"Hajde, vrati se za sto, ljudi nas gledaju"-rekao mi je na uvo,te mi je pustio ruku i vratio se na svoje mesto.

Nešto me je ipak vuklo da se vratim na tu stolicu, preko puta njega. Da još uvek gledam u njega kada on skloni svoje oči sa mene.Da još uvek uživam u njegovom prisustvu,dok me srce boli i krvari u tim momentima.Boli me jer smo rastavljeni,više nisam njegova žena,niti je više on moj.Boli i krvari,jer ova ljubav još traje,još ga volim,još mi drhte kolena kada je u mojoj blizini,još uvek je jedini muškarac koji postoji za mene.

Prinela sam svoju čašu vina usnama i ispila.Primetila sam da pogledom prati moje pokrete.Spustila sam čašu i pogledala ga ravno u oči.

"Znam da mi ne veruješ da za sve ovo postoji razlog...ali zapravo jeste tako...I molim te, volela bih da ne promeniš mišljenje o meni.."-rekoh,dok mi je glas polako pucao.

"Ne znam više šta da mislim Saro..U šta da verujem..Posle svega... I još to što sam te sreo sa tim mladićem..."

Prekinula sam ga.Ovo je bila poslednja kap koja je prelila moju čašu.Besno sam izgovorila.

"BUDALO TO JE NAŠ SIN"-rekoh glasno,trudeći se da to ipak čuje samo on.

Širom je otvorio oči i gledao u mene.Kao da je sve stalo.Kao da je prestao da diše,da trepće,da se pomera.Gledao je u mene izbezumnjeno, a ja sam tek posle nekoliko trenutaka shvatila šta sam upravo rekla. Te reči su samo izletele sa mojih usana nepromišljeno,jer me je toliko iznervirao što je uopšte i pomislio da mi Tadija može biti nešto,a da to nešto nije sin.

"Molim? Kako naš sin?"

Uhvatila sam mu suzu koja je pala niz desni obraz.Nikada ga nisam videla ovakvog,i potpuno ga razumem,krila sam ovo tolike godine i sada je saznao na totalno glup način.Nisam želela da se ovo ovako dogodi,ali ne možemo da režiramo svoj život.

"Uroše..kada sam otišla onog dana od tebe...Bila sam trudna"-pratio me je svojim izbezumnjenim pogledom,dok sam ja pokušavala da objasnim tako,da ga što manje povredim,mada mislim da je i sada već previše povredjen.

"Gde si otišla? Zašto si otišla? Zašto si sakrila naše dete od mene?"

Pitanja su se samo nizala.On je bio jako povredjen i slomnjen,vidi se da ovo nije očekivao,ali ipak želi sve da sazna.

"Otišla sam u London, onog dana kada sam napustila tvoju kuću...našu kuću...Nisam tada znala da sam trudna,kunem ti se.Tek kada sam tamo došla sam to shvatila"-pričala sam smireno,trudeći se da mi veruje,jer ovo što pričam i jeste istina,ali ko zna šta on sada misli.

"Zašto si otišla od mene.."-reče,te desnim dlanom pokupi suzu na desnom obrazu.

Prvi put ga vidim ovakvog.Prvi put vidim slabosti Uroša Vuleva.

"Zato što...Taj dan kada se ona devojka pojavila..."

Govorila sam tiho,sa dugim pauzama.

"Ako si zbog nje otišla,onda imam pravo da se ljutim na tebe doživotno.Saro,lepo sam ti tada rekao da te nisam varao."-besnio je nakon mojih reči.

"Ne.Nije to bio jedini razlog Uroše. Tvoj život,tvoj posao..Jednom su me kindapovali zvog tebe,sećaš se.Bilo je davno,ali ništa nisam zaboravila. Ja sam želela miran život,a ti si vodio ratove po ovom gradu. Volela sam te i vol..."-zaćutala sam na nakoliko sekundi.

"Nisam otišla od tebe zato što te ne volim, već zato što si odbijao da se promeniš i obećavao mi da ću biti sigurna pored tebe,a znala sam da neće biti tako. Da ću se uvek osvrtati oko sebe i strepeti za svoj život"-zvučala sam sigurno dok sam ovo izgovarala jer ovo jeste jedini i pravi razlog mog odlaska.

Ćutao je.Laktovi su mu bili naslonjeni na sto,a glava skroz pognuta ka dole.Plašio me je ovaj momenat.Nisam znala da li će ponovo zaplakati,da li će početi da viče na mene ili će samo otići.Srce je krenulo brzo da mi lupa,a noge pomalo da se tresu.
To je bio on.U njegovom prisustvu ne možeš biti ravnodušan.Ili izazove strah u tebi,ili mržnju ili ljubav.Kod mene je,za sve ove godine,sve navedeno bilo prisutno.

_________________