Roditelji su videli da postoji samo jedno rešenje za njihovo siromaštvo,da žrtvuju svoju ćerku...Sa tom žrtvom,oni dobijaju sve,a ona život bez ljubavi
Već pola sata stojim obučena ispred ogledala i gledam u sebe.Gledam u svoje lice,kosu,haljinu...Sve vreme imam nenormalnu tremu zbog ovog susreta.Juče sam mislila da će mi biti lakše ako taj razgovor odložimo za danas,a sada kada je došao taj trenutak da odem na večeru sa njim,dodje mi da pobegnem i od same sebe.Ali jedno znam.Znam da mi je sve ove godine nedostajao i da nisam prestajala da mislim o njemu.Znam da ga moram večeras videti,makar poslednji put.
Čula sam vrata Tadijine sobe,te sam izašla u hodnik ne bi lih ga ugledala.Izašao je iz nje lepo obučen,sa parfemom koji se na kilometar osetio.
"Hej ti,gde si se sredio? Ideš nekuda?"-upitala sam ga,trudeći se da ne zvučim napadno.Uvek sam bila samo zabrinuta i želela sam uvek da znam gde ide i sa kim.
Okrenuo se ka meni i pogledao me,te je došao do moje sobe.
"Woooow,bolje pitanje je gde ideš ti pošto si se tako sredila"-nasmejao se i ostavio značajan pogled na mojoj zlatnoj haljini.
"Ti si mladji, ti prvi odgovaraš"-rekoh te se on nasmejao.
"Okej,ja idem sa jednim drugom kog sam danas upoznao u grad...A sada je tvoj red"-smejao se i čekao moj odgovor. Nisam želela da mu kažem istinu,jer znam da će imati još hiljadu potpitanja kojih se plašim.
"Umm ja idem na piće sa jednom drugaricom"-rekoh,trudeći se da delujem uverljivo,ali nisam sigurna da li je poverovao.
"Sa kojom drugaricom mama?"-da,izgleda da mi nije poverovao.
"Sa Anjom,znaš,bila mi je najbolja drugarica,dok ja nisam odlučila da odem za London"-rekoh te sam se upravo setila koliko sam grozna.Dva dana sam ovde,a Anju i Milenu zapravo još nisam ni obavestila da sam došla.
"U redu..lep provod"-nasmejao se i okrenuo.
"Tadija...Da ne misliš možda da mi je ova haljina nekako...previše svečana..?"-bojažljivo sam ga upitala.Nekako imam utisak da sam se previše sredila,i da će Uroš da stekne utisak da sam se zbog njega sredila,što ipak nije daleko od istine.
"Mama savršeno ti stoji...nije previše"-reče,te se vratio da me poljubi i izašao iz apartmana.
Sada se osećam nekako lakše.Uvek sam cenila njegovo mišljenje.
Pokupila sam svoju torbicu sa kreveta i pozvala taksi.
"Ali gospodjice,ovo je previše"-gledao je u novac koji sam mu pružila.
"Nije previše,u redu je."-rekoh,te sam izašla iz auta.
Zalupila sam vrata i okrenula se.Nalazila sam se tačno ispred vrata restorana Prezident.
Srce mi je jako lupalo,imala sam osećaj da ću izgubiti ravnotežu i pasti sa svojih visokih štikli.
"Izvolite lepa damo"-prozbori momak koji mi je otvorio vrata restorana.Zapazila sam njegov odmeravajući pogled. Ahh,još uvek se nisam navikla na poglede raznih muškaraca.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ušla sam unutra.Muzika je bila umerene jačine,enterijer jako lep,bilo je puno ljudi,odnosno svi stolovi su bili puni.
Počela sam nervozno da dišem.Okretala sam se,ne bi lih razaznala gde je on.Okrenula sam glavu u levu stranu i spazila ga za jednim stolom u ćošku.
Sedeo je sam i očigledno me čekao.Čaša mu je bila u ruci,nije je pustao.Glasno sam udahnula i krenula ka njemu.Kada sam bila blizu stola,podigao je glavu i ugledao me.Njegov izraz lica mi govori da je iznenadjen mojim izgledom.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
A on,bio je sasvim obično obučen.Bela košulja,sat i crne pantalone.Neuredna kosa i gusta,crna brada,ali je delovao toliko muževno i neodoljivo.
Ustao je od stola,kada sam se ja približila njemu.Prvih nekoliko sekundi je ćutao i gledao me.
"Došla si"-prozbori tiho,svojim grubim glasom.Srce mi je zaigralo kada sam čula njegov glas.
"Došla sam,zar me nisi očekivao?"-rekoh,trudeći se da zvučim prijatno,a ne nervozno.
Prišao je i izvukao mi stolicu,te sam sela.Zatim se vratio na svoje mesto,preko puta mene.Videlo se i na njemu da je jako nervozan.
"Ne znam šta da očekujem nakon tvog odlaska pre skoro 20 godina,Saro.."-reče,a mene ove reči proboše kao nož u srce.
"Uroše veruj mi,imala sam svoje razloge"-rekoh,ne gledajući u njega.
"Koje razloge? Ja sam te pustio,mislio sam da ćeš se vratiti,a ti si zauvek otišla.."-prineo je čašu svojim ustima.
U tom trenutku nam je prišao konobar,te smo naručili hranu.
" Teško mi je da pričam o razlozima sada.."
"Mislila si da te ne volim,da te varam?"-upita,ovog puta malo glasnije.
"I to..."-tiho sam odgovorila.
"Pa si onda našla novog i pobegla,je l tako?"-sada mi je delovao besno.Podigla sam svoj pogled ka njemu.
"Uroše šta pričas,nikoga ja nisam našla i ni sa kim nisam pobegla"-odbrusih.
"Ma nemoj,a ko je onda onaj dečko sa kojim si juče bila? Deluje da je jako mlad,i ti izgledaš mlado Saro ali dobro znam koliko imaš godina"
