Roditelji su videli da postoji samo jedno rešenje za njihovo siromaštvo,da žrtvuju svoju ćerku...Sa tom žrtvom,oni dobijaju sve,a ona život bez ljubavi
Izgubila je ravnotežu i krenula da pada.On ju je zgrabio i podigao u svoje naručje,dok je Tadija stajao pored i gledao uplašeno.Nije mu bilo jasno zbog čega se njegova majka samo odjednom onesvestila.
"Ja ću da je odvezem u hitnu"-rekao je Uroš.
"Zašto Vi? Stavite je u moj auto,ja ću"-dodao je Tadija zbunjeno.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
(Tadija)
"Sa tobom neka krene moj vozač,a ona će sa mnom u auto"-reče Uroš oštro,i nije ga više pogledao.
Stavio je Saru pozadi i seo pored nje.Dečko iz njegovog obezbedjenja je prišao Tadijinom autu i pitao ga da on vozi umesto njega,te je Tadija pristao na to.Seo je na suvozačevo mesto i krenuli su ka hitnoj.
Prvih par minuta bila je tišina u Uroševom autu,čak se ni muzika nije čula.On je jako glasno disao i bio vrlo uznemiren.Ona mu se i dalje nalazila u naručju,dok su njegovi prsti prolazili kroz njenu gustu,plavu kosu.Sve vreme je gledao u njeno lice,nije mogao da skine svoj pogled sa njega.
"Gazda,je l to vaša..."-reče vozač,te ga Uroš prekide.
"Jeste...ona je..."-reče sa kneglom u grlu.
Posle kratke pauze,dodade Uroš.
"Kako si znao da je ona?-upita
"Prepoznao sam je sa nekih fotografija iz vaše kuće..Nije se promenila,ista je"-odgovori dečko.
"U pravu si..nije se promenila...ništa se nije promenila.Samo sam ja ostario.Za nju,kao da je vreme stalo"-govorio je vrlo tiho,dok je prstima prelazio preko njenog obraza.
Ubrzo su stigli ispred hitne,te je Uroš brzo izneo iz auta i trčeći je uneo unutra.Odmah su je stavili na krevet.Njega su zamolili da ostane u hodniku.U tom trenutku,u hodnik ambulante,ušao je i Tadija.
Sa zabrinutim izrazom lica,prišao je Urošu.
"Gde je ona? Kako je?"
"Unutra je"-pokazao je glavom na vrata ispred njih.
"Uhh..."-Tadija ispusti na glas.Videlo se po njemu da je bio vrlo nervozan i uplašen,a Uroš takodje nervozan ali i besan.
Izgledalo je kao da mu ni malo ne prija Tadijino prisustvo.Nije znao ko je on,nije želeo da ga gleda dok razgovara sa njim,osećao se čudno.
"Ko ste Vi?"-Tadija prvi otpoče konverzaciju.Gledao je u Uroša,koji je stajao sa njegove desne strane,ledjima naslonjen na zid.Nije okretao svoju glavu ka njemu.
"Uroš Vulev,a ko si ti?"-okrenuo se ka njemu i pogledao ga u oči.
Nešto mu je bilo čudno kod njegovih očiju,njegovog pogleda.Kao da su mu te oči već poznate.
"Ja sam Tadija...Ja sam..."-u tom momentu,izašla je doktorka te ih je prekinula.
"Ona je dobro,samo se onesvestila od šoka,kako ona kaže.Može odmah da ide kući"-reče doktorka,te se udaljila od njih.
Obojica su potvrdno klimnula glavom.
Sara p.o.v
"Možete ići"-reče medicinska sestra,te sam ustala sa kreveta i polako krenula ka vratima sobe.
Otvorila sam vrata i ispred njih ugledala scenu koju sam vidjala samo u svojim snovima.Uroš je stajao sa leve,a Tadija sa desne strane,vrlo blizu jedan drugom.Gledali su u mene,imali su isti izraz lica,isti pogled,iste oči.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ćutala sam.Nisam znala šta da kažem.
"Da li Uroš sada zna za Tadiju,ili još ne? Šta li on sada misli o meni?"-vrzmalo se u mojoj glavi.
"Jesi sigurno dobro?"-prišao mi je Tadija i uhvatio me ispod ruke.Klimnula sam glavom i gledala ka Urošu.
"Tadija,je l možeš minut da me ostaviš nasamo sa Urošem?"
Klimnuo je glavom.
"Čekam te u autu"-rekao je i krenuo ka izlazu.
Sada sam sigurna da niko ništa ne zna,jer ih poznajem obojicu.Ne bi to podneli ovako mirno.
Gledala sam kako Tadija odlazi,i kada je izašao napolje,okrenula sam glavu ka Urošu.Sve vreme je ćutao i pratio me pogledom.
"Uroše ja...."-prekinuo me je.
"Saro pobogu,gde si bila sve ove godine?"-ovim pitanjem kao da je zabio nož u moje srce.
Drhtala sam ispred njega,emocije su ponovo bočele da bukte i sada shvatam da vreme ništa nije učinilo.I dalje ga silno volim kao nekada.
"Imala sam jak razlog za to,iako ti to nećeš razumeti..."-rekoh gledajući u pod.
"Koji razlog Saro?"
"Uroše,mislim da ovo nije ni vreme ni mesto da sada raspravljamo o tome.."-rekoh.Bila sam uplašena,mislila sam da će me sad stisnuti da kažem sve što mu dugujem.
"Možda si u pravu. Da li bi onda želela da izadješ sa mnom na večeru..."-ovo poslednje je rekao vrlo tiho. Vidim po njemu da je i njemu jako teško što stoji ispred mene i što razgovara sa mnom posle toliko godina.
"Želim Uroše.."-tiho sam odgovorila.
"Onda sutra u 8 u restoranu Prezident"
Klimnula sam glavom i okrenula se.Brzim koracima sam napustila ambulantu i sela u auto.Tadija me je pratio pogledom.Pokušavala sam od njega da sakrijem svoju napetost,nemir i da kontrolišem svoje disanje.
Ali srce,srce nisam mogla da kontrolišem.Jako je lupalo.Puno boli,patnje i nemira nalazilo se u njemu.
"Mama,ko je onaj čovek?"-pitao me je dok je gledao ispred sebe i vozio.
