Roditelji su videli da postoji samo jedno rešenje za njihovo siromaštvo,da žrtvuju svoju ćerku...Sa tom žrtvom,oni dobijaju sve,a ona život bez ljubavi
Pružila sam novac taksisti i zalupila vrata.Osećala sam ogromnu težinu u grudima,tugu,strah..Ali sam znala da moram napustiti Srbiju i ostaviti svoju prošlost ovde i početi novi život.
Ne mogu ostati sa nekim kome je život mračan,a moj svetao.Ko voli rizik,a ja mir.Ne mogu živeti u strahu za svoj život i ne mogu da dozvolim sebi da budem ograničena u kretanju.
Nekad jednostavno koliko god da nekoga voliš i koliko god da te srce vuče da uradiš nešto,moraš ipak preseći i posluštati šta razum kaže.
Još uvek sam stajala ispred aerodroma i gledala ka njemu,ali ne i u njega,već kroz njega.Gledala i razmišljala.Kuda? Nije važno,rešila sam da odem,pa i bilo gde,samo što pre.Sve vreme osećam kao da mi je neko za petama.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Ušla sam unutra i videla na velikoj tabli let za London za dva sata.
"Mislim da je ovo najranije moguće..Dakle London."-rekoh u sebi,te sam prišla šalteru da kupim avionsku kartu.
"Da li imate nešto od prtljaga?"-upita me jedan gospodin.
"Ne..samo torba"-rekoh te pogledah u svoju malu kožnu torbu u koju sam spakovala samo neophodno.Čak ni od garderobe nemam ništa.Dakle,počinjem novi život od samog početka.
Pisac p.o.v
"Ja ipak i dalje stojim iza toga da nisi trebao da je pustiš da ode.Nisi smeo da je pustiš"-reče nervozno Ilija,te sede pokraj njega.
"A šta sam trebao da uradim? Ne mogu odrasloj želi da zabranim da ode..To je žena koju volim Ilija,ne mogu je lišiti slobode i držati pod ključem"-reče nekakvim mučnim tonom,te spusti laktove na svoja kolena i šakama se uhvati za glavu.
Bilo mu je teško,bio je nervozan,ali je pokušavao da situaciju drži pod kontrolom i da veruje da će sve biti onako kako je on u svojoj glavi smislio da će biti.
"Dobro...i ja se nadam da će se Sara ipak vratiti"-dodade Ilija,te se činilo da je ovo Uroša malo utešilo.
Sara p.o.v
Smestila sam se u avion i ubrzo smo i poleteli.Sve vreme sam ćutala i gledala kroz prozor.Telefon mi je ugašen još od trenutka kada sam ušla u taksi ispred kuće,i nemam nameru da ga upalim,sve dok ne bude bilo potrebe za tim.
"Nervozni ste? Nešto nije u redu?"-obratio mi se dečko,odnosno čovek koji je sedeo pored mene.
Odmahnula sam glavom uz prijatan pogled.
"Nene,sve je u redu"-rekoh.
"Ako bih mogao da dobijem tvoj broj..."-reče,fiksirajući svoje oči na moje.
"Ne,izvini"-rekoh,te okrenuh glavu na drugu stranu.Zaista deluje prijatno,ali ne.Definitivno ne.Niko i ništa jedan odredjen period.
Osetila sam mučninu u želucu,koja je bila iz momenta u momenat sve jača i jača.Ustala sam i brzo se uputila do wc-a.Još od pola hodnika,moja ruka je bila na mojim ustima,a kada sam ušla unutra ispovraćala sam sve što sam predhodno pojela.
Osećala sam se mnogo lakše,ali u isto vreme i uznemireno.
"Opusti se...tamo će ti biti bolje,živećeš mnogo bolji život nego ovde.To je samo od straha,ne paniči"-unutrašnji glas me je tešio i ohrabrivao.
"Nadam se da će biti tako"-odgovorih sama sebi,ali u sebi.
Umila sam se i ostala još nekoliko trenutaka u kupatilu gledajući svoj odraz u ogledalu. Potom sam se vratila nazad u svoje sedište i nastavila da zurim kroz prozor,i jedva čekala da sletimo.
_______________
Jedan brzinski,kolokvijumska nedelja je u toku...🤯🫶
