Roditelji su videli da postoji samo jedno rešenje za njihovo siromaštvo,da žrtvuju svoju ćerku...Sa tom žrtvom,oni dobijaju sve,a ona život bez ljubavi
"Saro molim te,ne veruj u budalaštine koje je ona izgovorila"-reče te uze moju šaku i stavi je izmedju svojih dlanova.Gledao me je ravno u oči.Sklonila sam svoj pogled,jer sam bila gotova da još više briznem u plač.
"Uroše...treba mi vremena da razmislim o svemu..molim te pusti me,ne otežavaj mi"-ranjivo rekoh.
Klimnuo je glavom.
"Dobro,možeš da odeš,ali moraš da znaš da je sve to izmišljotina i da samo tebe volim i da sam samo tebi veran."
Ćutala sam i slušala ga.
"Daću ti vremena,ali ne puno...ne mogu dugo bez tebe. Ne moraš ni da mi kažeš gde ćeš da odeš,samo me pozovi da dodjem po tebe kada se smiriš...Je l to okej?"-bio je smiren i govorio je razumno.
Potvrdno sam klimnula glavom.
"Saro je l to okej?"
"Da.."-rekoh tiho.Naterao me je da odgovorim.
Okrenula sam se i uzela svoju torbu u kojoj mi je bilo samo ono nephodno,i sva moja važna dokumenta.Odeću nisam želela da nosim sa sobom.
Pratio me je pogledom,dok sam se ja okretala po sobi i razgledala da li sam sve važno ponela.
Okrenula sam se ka njemu,i prišla mu.Obavila sam svoje ruke oko njega,i čvrsto ga zagrlila,a on je mene još jače stegao.Svom svojom snagom.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Zbogom.."-rekoh čim sam ga pustila,jer nisam imala snage za dugo opraštanje.
Odmah sam se okrenula i izašla iz sobe.Ništa nije rekao,nije krenuo za mnom.Dozvolio mi je da odem,što mi je najviše trebalo u ovom trenutku.
Izašla sam ispred kuće i krenula ka kapiji.Ugledao me je Luka i prišao.
"Gospodjo,gde treba da Vas odvezem?"-reče.
"Nigde,hvala..pozvaću taksi"-rekoh,te sam krenula da izvadim telefon iz torbe.
"Jeste sigurni? Ja ću Vas odvesti gde god treba"-pogledom je pratio moje pokrete.
"Ne,uzeću taksi"-rekoh odlučno,te pozvah taksi.
Pisac p.o.v
Sišao je u dnevnu sobu i prišao staklenoj polici u kojoj su se nalazile flaše skupocenog pića.Uzeo je jednu i sipao u staklenu čašu.Potom je uzeo čašu u ruke i odneo je do sofe,te se smestio u nju.
Ispio je celu na eks i glasno izdahnuo.Spustio je čašu na mali stakleni sto ispred sebe,i zalegao nazad.Teško je disao,videlo se da je jako uznemiren.
Čulo se otvaranje ulaznih vrata.
"Gde si ti čoveče?"-upita ga Ilija,prišavši mu.
"Ej otkud ti?"-reče,te se teško uspravi u sedeći položaj.Ilija je odmah video da nešto ne valja,jer je izgledao prilično čudno.
"Šta je sa tobom? Zašto si takav?"-upita začudjeno,te sede u fotelju.
"Ne mogu da verujem..."-zastao je i zaćutao.
"Šta ne možeš da veruješ?"-reče Ilija te približi svoje telo ka njemu.
"Ma Sara..."-opet zastade.
"Šta Sara? Govori"-zabrinuto je isčekivao odgovor.
Posle nekoliko minuta,ispričao mu je sve što se dogodilo maločas.
"Ta Nadja... Uroše,od kad je poznajem ta devojka mi se nikada nije dopadala i ti to znaš. Kako si mogao da dozvoliš da pridje Sari?" -nervozno je šetao po prostoriji.
"Nisam znao zbog čega je došla Ilija"-reče ljutito.
"Trebao si da znaš da ona nema dobre namere Uroše. Kako si mogao da pustiš Saru da ode posle tog saznanja?"-uznemireno reče Ilija.
"Tražila je da ode i da razmisli i nisam mogao to da joj uskratim. I znam da ja ništa nisam kriv,veran sam joj. Shvatiće ona to i vratiće se"-smireno dodade Uroš.
"Jesi siguran u to što govoriš?"
"Siguran sam.. Od kad sam shvatio da i ona mene voli,drugu ženu moje oči nisu ni pogledale..Kunem ti se.."-reče Uroš ozbiljno.
"Gde je otišla? U svoju kuću?"-upita Ilija.
"Ne znam... Samo se nadam da je negde na sigurnom"
Sara p.o.v
Ne mogu.Nisam ja za ovakav život.Nikada nisam ni sanjala da ću se udati za mafijaša i živeti u strahu ceo život.Na trenutak mi je bilo toliko lepo,ali je bilo isuviše lepo da bi bilo istinito.
Moja bajka je prekratko trajala.Moram se pomiriti sa tim da naši pogledi na život nisu isti i da ostatak života ne možemo provesti zajedno.On nikada neće izaći iz kriminala,a ja nikada neću moći da se pomirim sa tim.Ako ostanem sa tim čovekom,stavljam svoj život na kocku.
Auto se zaustavio,a da ja to nisam ni primetila.
"Gospodjice,stigli smo na lokaciju koju ste rekli"-rekao je taksista,i dozvao me u ovaj svet svojim rečima.
Par sekundi sam gledala kroz prozor u kuću ispred koje smo se zaustavili.
"Jeste dobro?"-upita me zabrinutim tonom.
"Dada...samo sekund"-tiho sam odgovorila,i dalje sedeći u autu.
Nisam se osećala dobrodošlo ovde.Nisam osećala da je ovo moja kuća.I nije,ovo nije moja kuća,ovo je luksuzna vila koju su moji roditelji kupili jer su mene prodali.Ni ovde ne mogu da budem srećna,a znam ako ostanem ovde,Uroš će me tražiti.
Konačno moram da presečem.Odlučila sam da ne želim više nazad.Sad sam dobila šansu da pobegnem od svog muža kriminalca i nema nazad.
