MAYA’S P.O.V.

Gledam na sat koji pokazuje pet minuta do ponoći dok nekako okrećem Harryev broj. Duboko uzdišem a on se javlja posle prvog zvona.

“Oh Maya konačno, prošlo je 5 sati, mislio sam da ću poludjeti” govori prebrzo dok se meni suze nakupljaju u očima tjerajući me da se borim svim snagama da ih zadržim tu.

“Maya? Da li si dobro? Da li su oni..” prekidam ga jer mi je teško da mislim o tome a njegov glas je I previše zabrinut.

“Ne ne, dobro sam samo sam malo umorna” moram ovako…

“Jesu li slike stigle do njih?” glas mu lagano podrhtava “Ja… zvao sam sve koje sam znao nudio im novac, ali nisam baš mnogo šta uradio..” glas mu je slomljen. Ne može se sve sa novcem postiċi…

“Znam, hvala ti na tome… a što se tiče slika vidjeli su ih” to ga neću lagati. Nastaje preduga I prejaka tišina koja mi uopšte ne prija a one zlobne suze sve više naviru I čine moj vidi zamagljenim. “I?” ima nekog jecaja u njegovom glasu, ne mogu ja to, ne mogu mu reći istinu I slomiti ga još više. I ovako se osjeća loše I znam da će kriviti sebe zbog svega toga.

“Pa ništa” poslednji atom snage prusmjeravam na moje usne I tjeram sebe da se nasmijem, ali tako da I on može čuti. “Super je prošlo. S obzirom kako su mogli, super su reagovali” ajde Maya možeš ti to!

“Stvarno?” I evo ga ide mi za rukom.

“Da. Vikali su dosta, ali ništa strašno. Nisu reagovali onako kako reaguju na svaku sitnicu. I da stvarno su mnogo ljuti.” Suza mi sklizne sa lica ali idalje držim osmjeh. Moram.

“Samo vikali?” pita s nevjericom I otežava mi sve ovo.

“Da samo su vikali” moram ga ubjediti.

“Pa zašto mi se ranije nisi javila?” eh zašto nisam..

“Pa jedva sam I sada uspjela..” čujem njegov duboki uzdah  “Nećemo se viđati neko vrijeme. Važi?” još jedna suza sklizne istom onom putanjom kao prethodna.

“Zašto?” Harry obuzdaj glas molim te, ne čini ovo još težim.

“Pa znaš šta se desilo, treba vremena dok se sve ovo slegne I ja poradim na mišljenju mojih roditelja” Ma da, kada sam ja to mogla da uticlčem na njihovo mišljenje? Nikad.

“Ali možemo nešto tajno, dolaziću noću kao što smo ranije..”

“Ne!” preglasno kažem jer mi ne bi išlo u prilog da dođe ovdje I vidi me.

“Hm?” malo je šokiran.

“Harry oni će sada paziti na svaku sitnicu tako da ne želim da rizikujemo, ne sada..”

“Ohh.. okey”

 “Barem mi telefon nisu uzeli tako da ćemo moclći da se čujemo” pokušavam da oraspoložim njega a I sebe usput, znajući da tu nema nikakve koristi.

“Da..” gunđa.

“A ti možeš ići u Los Angeles dok sve ne prođe” govorim a onda stiskam usne među zubima da bih zaustavila suze.

“Šta?” iznenađeno pita “Nama šanse! I ne želim da pričamo o tome.”

“Okay..” milo mi je zbog ovoga što čujem.

“Maya?” “Da?”

“Da li si sigurno uredu?”  nesigurno pita.

“Da, samo sam malo umorna od svega” uvijek sam sebe smatrala osobom koja ne umije da laže a eto sad šta radim.

“U redi, pa idi onda odmori se” slatko govori.

“Hoću. I zvaću te kad budem mogla”

“U redu. Laku noć princezo” e osmjeh koji je izazvao ovim rijecmčima je iskren a ne ko onaj prije.

“Laku noć I tebi prinče” govorim  I prekidam prije nego što se rasplačem.

Bacam telefon sa strane I naslanjam glavu na jastuk plačući uz bolne jecaje. Treba mi ovo, treba mi da izbacim svu bol iz sebe na bilo koji način.

Cijelo tijelo mi je u grču I ne mogu dotaći sebe, mislim da mi je svaki pedalj tijela obilježen tamnim flekama koje ne mogu oprati, jer one mogu samo izblijeđeti vremenom a ja ga trenutno I nemam baš puno.

Kada sam došla kući moji nisu ništa znali I nadala sam se da će tako ostati, ali to je trajalo svega tri sata, a onda-onda su saznali. Ne znam kako, vjerovatno ih je neko nazvao, u ostalom to me baš I ne zanima.

Možda I ne bi povjerovali po slikama da sam to ja da me Harry nije nazvao imenom pred onom glupom radnicom koja je to razglasila I ujedno me slomila, ali bukvalno me slomila.

Ali ovog puta se mogu pohvaliti da nisam prošla kao prošpog, jer su mi ovoga puta barem lice pošteđeli, imam samo malu ranicu na usni koja je skoro pa neprimjetna. A što se tiče tijela ne misli mi se njemu, gadi mi se svaki njegov milimetar.

Bili su bezdušni kao I uvjek, a mogu reći da sam to naslijedila od njih s obzirom da sam sad slagala Harrya sve to. Ali ne želim da krivi sebe, ne želim da uvaljuje sebe u probleme zbog mojih roditelja, koji se ponašaju kao da nisu moji. Ne želim to.

Trebala bih da se istuširtam, da sperem Tomove šake sa mene, ali nemam snage da stojim na nogama. Tako da odustajem od te ideje te se zavlačim pod jorgan ne skidajući odjeću sa sebe jer ne zelim da se vidim. Dohvatim prekidač lampe pored kreveta te je izgasim sa nadom da ću zaspati I otići barem za neko vrijeme na neko bolje mjesto, ili možda neću

To vam je što vam je. Moram da učim geografiju. Ostavite vote/kom

Love ya so much. xx

By:Sisters Stylik^^

A LITTLE BIT OF YOUR HEART // By:Sisters Stylik^^Read this story for FREE!